Када се појавио Добри Стојановић, крајем шездесетих година прошлог века, ликовним сладокусцима било је јасно да је Србија добила тананог сликара шагаловске провенијенције. Ако постоје песници у сликарству, онда је то био овај момак родом из Калне. Његови нешколовани земљаци чувени су неимари и треба претпоставити да су њихови аскурђели и чукундедови градили и обнављали знамените цркве и манастире. Анегдота казује да се један од тих самоуких црнотравских дунђера, упитан шта ће бити изнад неког зида, поуздано у надахнуће: „Ће се само покаже!“, рекао је весело. Добри Стојановић је прошао кроз добру београдску школу, завршио постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Београду, а онда и специјалистичке студије графике у Бриселу и сликарства у Мадриду. На његовим тадашњим и каснијим цртежима има много истоветног поуздања у надахнуће: десетине малих слика на малим сликама, складне појединости исцртане руком која се играла, која се радовала, а затим доведене у заједнички склад. Литерарни наноси, распричаност? Не, не, све је код овог уметника казано ликовним језиком. Ако видите акт у пејзажу, мртву природу у мртвој природи, људске фигуре које лете у стилизованом ентеријеру или предмете који би могли припадати окрепљујућем сну, ви у ствари гледате производе разобручене маште. Ако посматрате студије птица Доброг, ваш поглед ће пасти на једно људско око и неке усне које је сликар груписао испод перја, кљунова и птичија глава. Да ли је то оно око које је птице гледало, да ли су то оне усне које су птице љубиле? Лепота тадашњег стваралаштва Доброг била је и у томе што је сваки одговор на оваква питања тачан.