БРАНКА ЈАНКОВИЋ КНЕЖЕВИЋ  

Бранка Јанковић Кнежевић изложбом „СВА ЛИЦА ДУНАВА“ представља новосадској публици докле је стигла у развоју теме Дунава кроз више од три деценије, колико се овај тематски и методски циклус одвија и развија у њеном опусу. Живот поред Дунава потпуно је природно наметнуо основни тематски оквир, јер је то најјаснија општа константа ауторкиног живота – поред њега се буди, живи, ради и поред њега тоне у сан, као поред члана најуже породице – супруга, детета, верних Сиће, Мићка, Јазе. Сликарка и Дунав се прате и теку заједно, свако својим ритмом ка свом ушћу. Поред присног односа и потпуног узајамног разумевања у интимном контакту са ауторком, Дунав својим трајањем, величином и везом са огромним подручјем и мноштвом људи и градова које среће и напаја, нуди широк избор тема за универзалну комуникацију и рефлексије. Од самог почетка бављења Дунавом, Бранка је сконцентрисана на значења и зрачења његовог лица – површине дубоког, моћног тока. Често је, нарочито у првим годинама развоја циклуса, у портрете реке као оквир продирала робусно обрађена структура обала, или наноса. Ове структуре представљају нешто најближе потпису уметнице која и у најнежнијим портретским и најинтимнијим аутопортретским белешкама снажном, чак грубо структурираном масом повлачи смисао у дубину, те контрастирањем истиче ангажман и истинитост. Ови контрасти грубих обала и равне, некад чак једнолично машинских сјајне металне плоче, јасно упућују на ауторкину фасцинацију при „открићу“ равне површине, значења и могућности која уједно она крије и нуди. Јавља се током развоја теме у белим потезима таласа и гест као замах, и, колико год танка – ипак паста, додајући поред рељефа и дубину акције. Већ на самом почетку код сликарке се јавља фасцинација особином рефлектовања светлости – боја и облика које река упија, прелама и емитује. Чини се да овај ток развоја теме управо доводи до нивелисања равнине слике, које је у појединим најновијим радовима довело до потпуног пеглања фактуре, тако да сликана површина и после значајног сликарског третмана и рада остаје недирнуте глаткоће, попут дигиталног принта. Равнање фактуре је и узрок и последица Јанковићкиног истраживања у игрању рефлексијом. Колажирање различитих рефлектујућих материјала у равним танким слојевима доводи до разигравања светлосне фактуре, често снажнијег ефекта него контрастирање физичких структура и боја. Сликарка у овим радовим постиже готово немогућ спој mimesisa (имитације, подражавања стварног) и актуелног, фактичког светлосног дејства. То је нека врста светлосне ономатопеје у којој светлост говори самом собом, а рефлектујући материјали својом природом. У најновијим сликама чак и цитати обала – танки слојеви песка по рубовима нису ту као контрасти фактура, већ као рефлектујуће површине ситних кристала, које овога пута делују сагласјем, а не контрастом. Светлости упијених и преломљених зрака остају испод мирних, равних, често тамних равнина, потопљене у дубинама реке као уранијумски и стронцијумски пројектили.

Радови из дунавског циклуса Бранке Јанковић Кнежевић су у најновијој фази потпуно јасно показали суштину фокуса на танку равну површину – то су СЛИКЕ/ОГЛЕДАЛА са свим рефлектујућим својствима у појавном и рефлексивним могућностима у интелектуалном и емоционалном слоју.

Дејан Радовановић