Папир као подлога

Изложба радова малог формата словачких уметника из Србије

Папир као подлога не коме се уметник може изразити, врло је захвалан за разне ликовне дисциплине. Он не тражи посебан радни простор, као када се слика на платну или графички атеље са потребним смештајем ецераја (просторија за нагризање графичких плоча у киселини) или место за пресу и место за сушење графика или пространи вајарски атеље за израду скулптура. Љегова предност је и у томе што можете брзо реаговати у реализацији идеје која вас је подстакла, све до рада на захтевним цртачким студијама.

Погодан је, како за класични цртеж: од крокија до студије, фротажа, колажа, акварела, акрила, темпере, уља-уз наравно претходну припрему препературом, преко фотографије, разних облика штампи и на њима накнадним интервенцијама претходно поменутим техникама.

На овој изложби представљена је савремена словачка ликовна сцена у Србији са радовима на папиру у скоро свим већ набројаним техникама. Ово није поставка са чврстим кустоским концептом, него ревијално представљање појединаца на групној изложби различитих техника и ликовне поетике.

Савремена словачка ликовна сцена у Србији недовољно је излагачки представљена као целина, за разлику од успешних појединачних представљања Словака кроз самосталне и групне изложбе у земљи и иностранству. Када се помене словачка ликовна уметност, прва  асоцијација је на словачку наивну уметност која је стекла углед и у свету, што ке добро, али с друге стране, мало се примећује велики допринос савремених словачких уметника у српској уметности. Социолошки гледано, овдеимамо и два миљеа: урбани (савремена уметност) и рурални (наивна уметност), додаћемо и генерацијску разлику, мада то није стриктно подељено.  Уметница Мира Бртка, на пример, која није заступљена на овој изложби, може се посматрати као посебан феномен, и савкако у овој прилици треба истаћи њен рад, који је био авангардан, универзалан, бавио се глобалном ликовном проблематиком и пратио најсавременије ликовне токове, да би у последњим годинама њеног рада и живота  изворну словачку културу, конкретно народни словачки вез уклопила у своје слике и изванредно спојила традиционално и модерно. Ово помињање све уметнице је подсетник на могућност тражења ликовних израза у ономе што зовемо национално наслеђе или у актуелним светским ликовним дешавањима или спајањем оба изворишта инспирације. Представљени сливачки уметници, са радовима на овој изложби, ближи су изразу који не произилази из словачке народне уметности, они су ближи савременим стремљењима у свом ликовном изразу, доступност информација и могућност „виђења” другачијег је определила њихов израз.  Ова изложба је разнолика, разне технике и изрази су присутни у приказивању разноврсности, више цртачких школа, и самим тим изложбама има највише ревијални карактер. 

Лазар Марковић